Decembar, 2018.

Petak je. Vrijeme nikako da prođe. Ne znam ni zašto sam došla ovdje. Bolje bi bilo da sam ostala kući. Pogledam na sat i jedva čekam da ozdvoni kraj predavanja. Radimo neki grupni rad. Ne mogu da se skoncentrišem, stalno griješim i ne dolazim do tačnih rješenja. Profesorica nam dijeli materijal koji trebamo da spremimo sljedeće sedmice za njen predmet. I ne čitam uopšte šta piše. Grabim listove i savijam ih na pola. Neće mi biti potrebni. A nju nikada više neću ni vidjeti. Odlučila sam da napustim fakultet. Niko u ovoj prostoriji ne zna šta mi se glavom upravo vrti. Čekam samo da izađem na ova vrata i zaputim se ka sekretarijatu. S tim ću otpuhnuti i sve moje muke će nestati. A onda idem negdje samo da gledam u nebo, u jednu tačku. Skupilo se dosta toga i mislim da nisam sposobna da nastavim dalje. U glavi mi je konfuzija, tijelom me prožimaju žmarci. Nisam više ni nesigurna, stopostotno sam donijela odluku i čekam samo trenutak da je saopštim roditeljima. To će ih slomiti. Ako išta znam, znam da se raduju što se obrazujem. Samo ću im saopštiti da više ne želim da se školujem i da je to moja konačna odluka. Vremena i prilike da im saopštim imam, ali hrabrosti – nimalo. Neće me shvatiti. Ništa im neće biti jasno. Iako imam priliku da baš sada siđem u sekretarijat i time prekinem svaku vezu koja me spaja s ovom ustanovom, nešto me ipak još uvijek sprječava. Neka to ne bude danas, ovaj petak, može i u ponedjeljak.

U Wittenu se večeras održava predavanje poznatog bosanskog imama Izeta Čamdzića u okviru projekta i programa “Mreža mladih”. Pripadam toj mreži i večeras odlazim sa nekoliko prijatelja u Witten. Izeta efendiju ne poznajem. Nisam ga do tada ni poznavala iz medija. Vani vlada već uveliko hladna zima. Crnu laptop torbu vlačim i dalje za sobom. Leđa i ruke mi otpadaju od njene težine, ali nemam vremena da se vraćam kući. Zakasnit ću onda za Witten. Witten je manji njemački grad u blizini Dortmunda u kojem do sada još nikada nisam bila. Vrlo lijepo sam se osjećala nakon dolaska u džematske prostorije. Nije to bilo samo zato jer sam na kratko pobjegla od svih svojih problema, od donešene odluke koju je bilo teško saopštiti, prebaciti preko usta. Vladala je neka harmonija, pozitivan duh, sloga domaćina i lijepa riječ drugih omladinaca. Predavanje večeras drži istaknuti imam iz Zavidovića, Izet ef. Čamdžić. Laganim korakom uzima zalet ka postavljenoj govornici, nakon sto ga moderator poziva da izađe na scenu. Ispred nas je i posmatra nas. Dobro nas posmatra. Posmatram i ja njega. Ima nešto jako interesantno u njegovom habitusu. Otvorenost, neposrednost, uspostavljena blizina s sagovornikom. S druge strane, neki tanki međuprostor, vakum, tajanstvenost u kojoj on stvara svoju mudrost. Nešto što ga miljama čuva on njegovog Ja, a brzinom svjetlosti spaja u sinergiju zvanu Mi. Brzo nam svima kupuje pažnju. Od onih je učenjaka koji se distancira od sebe, a približava drugog Istini i Pravom putu. Izet efendija je večeras promijenio temu. To već naglašava u uvodnom dijelu. Na putu za Witten. Nešto drugo je imao u planu da nam priča. Ovdje, večeras pred nama, odlučio je da priča o važnosti obrazovanja za mlade ljude. O uzajamnoj vezi Islama i nauke. O tome da nekada čvrsto izaberemo jednu stranu bez usavršavanje njene protuteže. Da Islam nije samo upražnjavanje propisanih islamskih obaveza, nego i matematika, fizika, hemija… I što je najvažnije, da onaj ko odustane od traganja za znanjem odustaje i od naše izvorne vjere Islama. Mnogo, mnogo činjenica koje imaju zajedništvo i u Islamu i nauci, iznosi večeras Izet efendija. Nepomično sjedim i njegove riječi počinju duboko da dolaze do mene. On kao da zna šta je u mojoj glavi?! Izgleda tako kao da ovaj čovjek zna za haos u mojoj glavi i želi da mi kaže: “Ne, ni slučajno. Ne odustaj!”

Niko od ovih brojnih ljudi koji me okružuju ne znaju kakvu radikalnu odluku sam danas donijela. Niko od njih ne zna za konfuziju u mojoj glavi. Za haos koji želim jednim potezom da prekinem. Želim da posustanem, da odustanem… To bi značilo, da bacam unaprijed sav stečeni trud koji sam uložila. Dragocjeno uloženo vrijeme i državnu pozajmicu za školovanje. Na to danas nisam ni jednog trenutka pomislila, nije mi ni palo na pamet. Izet efendija mi ponovo poručuje da bih tom odlukom izdala i principe svoje vjere, koja duboko proklamuje važnost sticanja znanja, kao štita na svim poljima. Ali zašto je večeras Izet efendija odstupio od svoje prvobitne teme? Šta se to u njemu preobrazilo da je uvidio važnost neke druge teme? Zašto sam večeras u društvu čovjeka koji pred masom ljudi kao da se samo meni nasamo obraća? I da li možda ovdje večeras ima neko previranja slična mojim? Sve mi je to teško dokučiti i kockice u racionalnu cjelinu upakovati. Neke pojave i za običnog čovjeka fenomeni, ne bivaju dešifrovani u ljudskom razumu, već u duši. Duši, ako je živa i osjeća. Hvala Gospodaru, koji putem svoje milosti, posredstvom drugih ljudi, ljudima oči i duše otvara i od iluzija i vlastite propasti ih spašava!

Iz pera jedne naše članice